Svako od nas u sebi ima jedno malo dete. Gde se sakrilo to dete koje je nekada bilo tako spontano i životno? Ko smo bili pre nego što nas je svet promenio.

Nekad su bes, tuga i strah koje osećamo posledica povređenog deteta u nama, zato je put naše transformacije da se pobrinemo za svoje unutrašnje dete.

Voleći svoje unutrašnje dete setićemo se svoje nevinosti i otkriti da nas život voli. Upitajmo dete u sebi – Šta mogu da uradim za tebe danas? Uvek kada jasno kažemo Ja želim, Ja osećam… u kontaktu smo sa vojim unutrašnjim detetom.

Naši osećaji – dubok doživljaj dodira, ukusa, mirisa i zvuka – pripada detetu. Deca su osećajna, doživljavaju život celim svojim bićem, sasvim se prepuste svakom iskustvu spontano i bez predrasuda, jer su tako potpuno predana trenutku. Takvi postanemo i mi kad se povežemo sa svojim unutrašnjim detetom.

Voljeno dete je razigrano i maštovito. Ljudi koji su u dodiru sa detetom u sebi, sa tim suštinskim delom sebe deluju autentično, živahno i spontano.

Postoji velika razlika izmedu >>detinjeg<< ponašanja (živahnog i spontanog) i >>detinjastog<< ponašanja (impulsivnog i nekontrolisanog). Svakim danom postajemo sve stariji i zreliji ali ostajemo mladi ako negujemo svoje unutrašnje dete.

Zato priglimo dete u nama i dozvolimo mu da se raduje, igra, nada se i voli, jer tako smo u kontaktu sa svojim srcem i svojim suštinskim JA.