„Postoji jedna faza buđenja o kojoj gotovo niko ne govori.
Jer ne izgleda duhovno.
Ne izgleda mirno.
Ne izgleda prosvetljeno.
Ne izgleda kao bezuslovna ljubav obavijena zlatnom svetlošću.
Izgleda kao iscrpljenost.
Izgleda kao rano napuštanje prostorije.
Izgleda kao neodgovaranje na telefon.
Izgleda kao izbegavanje razgovora koje ste nekada trpeli.
Izgleda kao sedenje u tišini i shvatanje da većina društvenih interakcija deluje prazno, izveštačeno i neobjašnjivo bolno.
A onda dolazi osećaj krivice.
Jer su vas učili da bi veća svesnost trebalo da vas učini ljubaznijim, otvorenijim, saosećajnijim i spremnijim da prihvatite svakoga.
Pa zašto onda odjednom osećate da više ne možete da budete u blizini većine ljudi?
Zato što buđenje ne otvara samo vaše srce.
Ono izoštrava i vašu sposobnost rasuđivanja.
Počinjete da osećate šta je autentično, a šta samo predstava.
Primećujete ogovaranje skriveno u usputnim razgovorima.
Primećujete igre ega iza pojedinih osmeha.
Primećujete koliko ljudi često govore samo da bi ispunili tišinu.
Primećujete koliko je vaš stari život zahtevao da se umanjujete, pretvarate, smejete kada vam nije do smeha, slažete se i ugađate drugima.
A kada to jednom vidite, više ne možete da se pravite da ne vidite.
To ne znači da mrzite ljude.
To znači da vaša duša više odbija da napušta sebe zarad tuđe udobnosti.
Ponekad ljudi koji vas iscrpljuju nisu loši ljudi.
Oni su jednostavno povezani sa starom verzijom vas.
Sa verzijom koja se previše objašnjavala.
Sa verzijom koja je svima ugađala.
Sa verzijom koja je tolerisala nepoštovanje.
Sa verzijom koja je mešala biti s nekim sa osećajem da je voljena.
Sa verzijom koja je ostajala u prostorijama u kojima je njen duh polako nestajao.
Kada počnete da se povlačite, to nije uvek odbacivanje.
Ponekad je to povratak sebi.
Vraćate svoju energiju.
Vraćate svoju pažnju.
Vraćate delove sebe koji su ostali rasuti po razgovorima, obavezama, porodičnim ulogama, prijateljstvima i društvenim maskama.
Ali budite oprezni.
Ova faza ima i svoju senku.
Postoji razlika između razlučivanja i osećaja nadmoći.
Nemojte pomešati svoju potrebu za samoćom sa uverenjem da ste iznad drugih ljudi.
Nemojte svakoga nazivati „niskom vibracijom“ samo zato što u vama pokreće nešto što još niste razrešili.
Neki ljudi nisu toksični.
Neki su samo nesvesni.
Neki su samo ranjeni.
A neki jednostavno nisu ljudi koje treba da nosite na svojim leđima.
Možete voleti ljude, a da im ne date potpuni pristup sebi.
Možete biti saosećajni i iz daljine.
Možete nekome oprostiti, a ipak se ne vratiti u isti odnos.
To nije hladnoća.
To je mudrost.
Buđenje ne znači da morate biti dostupni svima.
Ono znači da postanete iskreni prema sebi i onome što vaš duh više ne može da podnese.
U početku to može delovati usamljeno.
Ali vremenom usamljenost postaje čista.
Postaje tišina.
Zatim mir.
Zatim jasnoća.
A onda snaga.
I jednog dana shvatite:
Niste izgubili ljubav prema ljudima.
Izgubili ste zavisnost od lažne povezanosti.
To nikada nije bila mržnja.
To je bio povratak vaše duše.“
Autor: Loise Rei